КУЋЕ И СТАНОВАЊЕ

Проучавањем архитектурних одлика кућа у Мириловцу, до сада се нико није бавио. Можда ће овај кратки приказ начина градње и изгледа домова Мириловчана подстаћи неког да се озбиљније посвети овој теми и тиме да свој допринос изучавању историје села својих предака. 

До 19. века сеоско становништво живело је, углавном у брвнарама, бусарама, полуземуницама, зависно од имовног стања.  

Средином 19. века појављују се куће чатмаре. Те куће су се градиле од дрвених греда, дирека и чатми и облепљивале блатом од црвене или црне земље, у које се убацивало доста плеве. Покривале су се трском. папрати и ређе даскама, а кров је имао један димњак. Ове покривке убрзо је заменила ћерамида. Прозори су се затварали хартијом, званом пенџерлија. Први стаклени прозори у селу појавили су се између 1870. и 1880. године.  

Чатмаре су се у почетку састојале од једног одељења, а касније од три – ватришта, оџаклије и собе. 

Између два светска рата, кад је дошло до економског снажења земље, богатији сељаци почињу да граде веће куће од цигала, које ће постати главни грађевински материјал. 

Кућа Р. Димитријевића из 20-их година 20. века (фото 2008.)

Детаљ са куће Р. Димитријевића (фото 2008.)

Огњиште у кући Р. Димитријевића (фото 2008.)

 По завршетку другог светског рата, док  је трајала убрзана индустријализација земље, 10-15 година становништво није имало новца за подизање нових кућа. Зато 60-их година долази до правог бума у изградњи, када је већина сеоског становништва могла себи да приушти изградњу нове куће. Куће грађене тих година су типске, тзв. „на Г“. Састојале су се, углавном, од предсобља и три-четири просторије, којима су даване намене по потреби (кухиња, дневна соба, спаваћа соба, дечја соба и сл.). Ко је имао више новца, градио је и подрум испод једног дела куће. Кров је био на четири воде. Обавезан детаљ ових кућа је веранда испред улаза. Период овакве градње трајао је 20-ак година. При крају овог периода, 70-их година, основни принципи градње остају исти, само што куће бивају веће, неке са подрумом испод свих просторија (који негде постаје и стамбени део, тј. „приземље“) а неке од облика „на Г“ постају „на П“, додавањем још једне просторије.

Кућа Боривоја Р. Антића (фото 2008.)  

 Једна од карактеристика становања у оваквим, за село „модерним“ кућама, била је и то да нису биле баш практичне за сеоски начин живота. Зато је свако домаћинство имало и по једну додатну просторију у некој од зграда у дворишту, која је имала назив „летња кујна“. Ту се обавезно кувало преко лета, кад наступе врућине, а и током осталог дела године могла се користити за кување кромпира за свиње, за спремање пихтија, пржење рибе, искувавање веша, односно за све оне процесе који стварају пуно непријатних мириса, како се они не би ширили по кући у којој се борави. 

Одмах по завршетку овог периода, крајем 70-их и почетком 80-их година 20. века почиње нови стил у градњи кућа. Његову појаву условило је више чинилаца:

- економско јачање становништва,

- стасавање нове генерације, која је имала и нове прохтеве што се тиче комфора становања,

- утицај радника на привременом раду у иностранству.

Овај последњи чинилац је, можда, имао и пресудну улогу у формирању стила и начина градње, јер су прве куће подизали управо људи који су радили у западноевропским земљама. Отуда су донели и нове идеје и нове навике становања.  

Главна одлика кућа грађених у овом периоду је правоугаони облик, кров на две воде, постојање купатила и додавање спрата. Спрат је могао бити у пуној висини или у облику поткровља. Приземље се, углавном, састојало од предсобља из кога се улази у две собе, у купатило и у дневну собу са кухињом. Дневне собе су сада знатно веће него раније и у једном делу имају нишу у којој су смештени кухињски елементи. 

Она домаћинства која у овом периоду нису могла себи да приуште изградњу нове куће, или нису имала потребе за њом, вршила су адаптације постојећих кућа уметањем купатила, застакљивањем веранде и сл.  

Дошло је и до појаве изградње тзв. „помоћних зграда“. Ко није могао да сазида нову велику кућу, а стара кућа није могла да му задовољи новонастале потребе, градио је поред старе још једну мању зграду. Та мања зграда имала је у основи 50-ак квадрата и састојала се од предсобља из кога се улазило у купатило и у две собе. Једна од тих соба је имала нишу са кухињом. Обично су грађене и спољне степенице које су водиле у две мале собе у поткровљу.  

И овај период градње се завршио до почетка 90-их година, када у земљи почиње рат и велика економска криза. Градња куће у периоду који следи постаје редак случај, што због осиромашења становништва, што због већ завршеног процеса одсељавања младих из села у град.

ЕКОНОМСКИ ОБЈЕКТИ У СЕОСКОМ ДОМАЋИНСТВУ

ОГРАДЕ