По завршетку Пољопривредног факултета Зоран Илић се из Параћина преселио на дедино имање у Мириловцу, јер није хтео да ради у пољопривредној апотеци за плату од 25.000 динара. 

Параћин – Зоран Илић из Мириловца код Параћина (27) најмлађи је пољопривредник у селу на кога се води пољопривредно домаћинство. У општини је највећи произвођач шљива, које је засадио на 100 ари. Занимљиво је и да се, када је завршио Пољопривредни факултет, Одсек заштита биља, из града преселио на имање бабе Драгице и деде Владимира Живковића.

Зоран Илић: поносан на богат род у воћњаку (Фото З. Глигоријевић)

– Нисам желео да радим у пољопривредној апотеци за плату од 25.000 динара. Применио сам науку на дедином имању и отплатио школарину. У једном шљивару од 45 ари, на пример, деда је максималан род имао 10 тона. Тај шљивар сада рађа по 18 тона – наводи Зоран за „Политику“.

Он каже да на 90 одсто површине има стенлејку, а само на 10 одсто чачанску родну. Најбитније је да се шљивар залива, да се третмани обаве на време, тако да највише опадне два посто цвета, што ће допринети одличном роду.

– Стварно је невероватно, али више смо зарадили на тих 45 ари, који су нам донели род од 18 тона шљива, него на кукурузу који смо засадили на осам хектара. Пшеница тражи велика улагања, скупо је семе, ђубриво, уреја, плаћамо комбајн, а ако је још лоша година, онда смо у минусу – додаје деда Владимир.

Зоран каже да је рачуница веома проста.

– У воћњак на једном хектару треба уложити око 40.000 динара. Ако из њега добијемо само 20 тона рода прве класе, зарада је око 400.000 динара. У прскање, ђубриво и семе за исту површину под кукурузом треба уложити око 90.000 динара, а зарада може да буде и само 100.000 динара када је сушна година – оцењује Зоран и каже да саде и пшеницу на три хектара, али да, практично, живе од зараде на шљивама.

Његов деда неколико година је био рекордер у производњи пшенице, а највише, 6.700 тона по хектару, предао је 1996. године.

– Мој отац Стојадин још пре Другог светског рата имао је трактор са гвозденим точковима, а ми сада немамо. Некада смо имали највише земље у селу. Али, од 30 хектара 1950. године конфисковали су нам 27 хектара. Отац је једини из села осуђен и на три године затвора, јер није могао да преда оно што су му разрезали. Тражили су му 18.000 тона пшенице, иако је пописивач на вршалици забележио да је принос 11.000 тона, затим 1.700 килограма пасуља, 3.000 килограма говеђег меса, не знам колико масти и чега све још – каже Владимир за наш лист.

Према његовим речима, ово село, које је најстарије у општини, замире из дана у дан. Занимљиво је да је оно дало 120 факултетски образованих људи и чак пет доктора наука. Сви су се они одселили и запослили у разним градовима Србије. Због тога је некадашња осмогодишња школа, у којој је било по два одељења сваког разреда, претворена у четворогодишњу. У четири разреда нема ни 20 ђака.

 Зорица Глигоријевић

објављено: 25.06.2012.